Svoj put interesovanja za veštinu pokreta započinje još davne 1965. godine, kada u Parizu počinje da vežba japansku borilačku veštinu – karate. Njegov prvi učitelj bio je gospodin Taiji Kase 7. Dan Shotokan škole karatea, koji će kasnije postati dugogodišnji savetnik Karate Saveza Jugoslavije. Svoje prve časove karatea pohađao je u Karate Club de France, jednom od najstarijih karate klubova u Evropi, odakle su ponikli mnogi francuski, evropski i svetski karate šampioni. U tom istom klubu vežbali su poznati karate majstori mr. Nambu i mr. Valera. Iako je voleo sport i dugo se njime bavio po prvi put je po njegovim rečima iskusio da kroz karate trening njegovo telo ne može da izvede to što bi on želeo. U tom slučaju nisu pomagali ni mladost, ni snaga, ni brzina, a da nije mogao da razume zbog čega je to tako. U njemu to je pokrenulo impuls iskrene namere i želje da nauči kako da savlada svoje slabosti i nedostatke i da nauči veštinu upotrebe uma i tela kao celine. Taj put koji sada traje više od pedeset godina a od samog svog početka bio je bez kompromisa. Tako se, na primer, njegov radni dan u Parizu sastojao od jutarnjeg treninga i radnog vremena od 9 do 19 časova, a nakon toga od 20 do 22 časova pohađao je karate treninge u klubu, zatim se vraćao kući i ako je ostajalo malo snage ponavljao bi ono što je učio na treningu.

Negde početkom sedamdesetih godina njegova ljubav prema veštini i predosećaj odveli su ga na Okinavu, maleno ostrvo u Japanu koje se smatra kolevkom karatea. Pre toga, povod je bilo pismo upućeno mr. Kanei Uechiu, nakon što je došao do njegove adrese, sa molbom da postane njegov učenik. Odgovor je usledio tek nakon nekoliko meseci, kako sam kaže kada je već bio i zaboravio na to. Molba je naišla na dobar prijem i kroz srdačan odgovor mr. Kanei Uechi mu je napisao kako bi mu bilo drago da postane njegov učenik, a dobio je i otvoreni poziv da poseti njegov dojo. Te tako na Okinavi Mario Topolšek postaje učenik čuvenog karate majstora Kanei Uechi-a 10. dan Uechi ryu škole karatea. On je takođe od dve velike karate organizacije, koje ujedinjuju razne škole karatea – Okinava karate asocijacije i Japanske Karate Federacije, dobio 10. dan kao priznanje za svoju veštinu i za širenje borilačke veštine karatea. Tako da je mr. Kanei Uechi jedan od retkih ljudi u svetu koji je za svoju karate veštinu dobio trostruko najviše priznanje 10. dan. U to vreme vežbalo se dva puta dnevno po šest, sedam sati. Uveče posle treninga, običavalo se da se ide u kafanu na večeru gde su vodili duge razgovore o vežbanju, starim vremenima i veštini. Kako i sam kaže danas se sa radošću seća tih lepih trenutaka treninga i druženja.

Po povratku u Jugoslaviju nastavlja samostalno usavršavanje Uechi ryu karate veštine. I pored posla, kao pravi posvećenik, nastavlja sa intenzivnim treninzima svakoga dana. Ubrzo nakon povratka oko njega se okuplja grupa entuzijasta, na čije insistiranje počinje da ih podučava ovoj veštini najpre u sekciji DFVR „Partizan“ – Rakovica, a kasnije u karate klubu „Borac“ – Beograd.

Osniva prvu Uechi ryu karate asocijaciju u Evropi, u Beogradu 1972. godine. Nedugo potom prvi Uechi ryu seminar u Evropi organizovao je Mario Topolšek u Jugoslaviji 1973. godine. To je ujedno bio i prvi Uechi ryu karate seminar koji je vodio učitelj sa Okinave, mr. Shimobukuro, 4 dan Uechi ryu karate škole, na kojeg ga je uputio mr. Kanei Uechi još prilikom prve posete Soke Shubukan dojou, pošto je živeo u Francuskoj, a koji je inače bio učenik mr. Seiko Toyame. Već tada Mario Topolšek posejao je seme ove veštine koja se ubrazano širila te je nakon nekog vremena Jugoslavija bila treća po stepenu razvoja ove veštine u svetu, odmah nakon Okinave i Amerike.

Inače, Mario Topolšek je bio drugi Evropljanin koji je vežbao u Soke Shubukan Dojou, svetskom centru Uechi ryu karatea, pod vođstvom mr. Kanei Uechia. Pre njega u ovom dojou vežbao je jedino mr. David L. Scott 2. dan UKA iz Liverpula, Velika Britanija. Nešto kasnije, u ovom istom dojou, 1975. godine stiče zvanje instruktora (licenca N° 59) i biva promovisan u tehničkog savetnika za Uechi ryu karate do u Jugoslaviji (1. januara 1975. godine). Mr. Kanei Uechi 1978. godine štampa knjigu na japanskom, Uechi ryu Karate-do Kyokai. U ovoj knjizi su detaljno obrađeni istorija i razvoj veštine Tigra, zmaja i ždrala u Kini, Okinavi i Japanu, tehnike i kate ovog stila, vežbe za jačanje ruku, nogu i celog tela, kao i biljna medicina i vitalne tačke tela. Takođe knjiga sadrži i kineski manuskript „Wu Bei Zhi“ – Bubishi, čuveni priručnik samoodbrane koji je nastao negde u kineskoj provinciji Fujian (autor i vreme nastanka nisu poznati). Negde s kraja XIX i početka XX veka, manuskript dolazi na Okinavu a opisane metode koriste mnogi poznati karate majstori, osnivači karate škola na Okinavi. U knjizi se takođe nalazi i registar Okinawa Uechi Karate Association sa fotografijama i DAN titulama (crnim pojasevima) instruktora i predstavnika Uechi ryu karatea na Okinavi, kao i širom sveta 1978. godine.

Sensei Kanei Uechi bio je dobar čovek ali veoma strog učitelj zahtevao je od svojih učenika da sate i sate treninga posvete osnovnoj poziciji – Sanchinu. Jednom prilikom posavetovao je Maria rečima kojih se on i danas pridržava: „Samo vežbaj! Što više možeš! Ništa ne pitaj, veruj u veštinu, a jednog dana će ti samo telo dati odgovor na sva tvoja pitanja“. Divan i jednostavan savet. Nema teoretisanja, nema mesta za ego, nema razmišljanja o svojoj „veličini“ i sposobnostima – samo veruj i vežbaj, a um i telo će pokazati da li si zaista naučio. Osim što kroz ceo svoj put i dalje sledi taj savet i sam ume često da ga uputi svojim učenicima. Njegov predan rad i posvećenost bili su prepoznati te je tako dobitnik brojnih priznanja i sertifikata. Na primer priznanje mr. Mariu Topolšeku dodeljeno od strane Okinawa Uechi karate asocijacije na kojem piše: „Odajemo priznanje uvaženom mr. Mariu Topolšeku za njegovu posvećenost i doprinos širenju Uechi ryu karate doa širom Jugoslavije. Povodom proslave 33 godine od smrti učitelja Kanbun Uechia koristimo priliku da izrazimo svoju zahvalnost za ova postignuća“ – Okinava 1981. godine. Među mnogim drugim izdvojio bih i sertifikat koji je dodelila Okinava Uechi karate asocijacija Mariu Topolšeku u znak priznanja njegovog ovladavanja duhom i umetnošću Uechi ryu karate do, postigavši oba ova cilja predanim učenjem i vežbanjem. U to ime govori i jedna lepa anegdota. U vremenu kada je mr. Kanei Uechi već imao zdravstvenih problema i nije više učestvovao aktivno na treninzima. Sedeo je u kimonu a učenici kako su ulazili u dojo poklanjali su mu se odajući tako poštovanje, ali on tada više nije prepoznavao ljude. Nakon početka treninga kada su krenuli sa vežbanjme Sanchin kate naglo je podigao glavu i glasno rekao Mario san. Prepoznao ga je po načinu izvođenja ove izvanredne kate. Taj odlazak na Okinavu bio je i poslednji put da su se videli.

“Samo vežbaj! Što više možeš! Ništa ne pitaj, veruj u veštinu, a jednog dana će ti samo telo dati odgovor na sva tvoja pitanja.„

– Kanei Uechi

Pored Soke Shubukan dojoa Mario Topolšek je na poziv drugih učitelja vežbao i u dojoima kod mr. Nakahoda 8 dan, mr. Takamiyagia 7 dan, mr. Shinjoa 6 dan. Pored toga ostvaruje kontakte i sa učiteljima drugih karate škola.

Godine 1997. posećuje Zakimi dojo gde postaje učenik mr. Seiko Toyame (direktni učenik Master Kanbun Uechia, osnivača škole, u Wakayami).

Nekoliko puta vodi svoje učenike na Okinavu u cilju usavršavanja kao i na takmičenja. Kao gost, na poziv Okinava Karate Asocijacije, učestvuje na Prvom Svetskom Okinava karate i kobudo prvenstvu organizovanom 1997. godine. Poslednji put kao učitelj ove veštine vodi ekipu iz Srbije, Češke Republike i Slovačke na Drugo Svetsko Okinava karate i kobudo prvenstvo 2003. godine. Pored toga autor je brojnih knjiga na temu borilačkih veština i poboljšanja kvaliteta života.

Negde oko 2007. godine završava sa praktikovanjem Uechi ryu karatea došavši do 8 dana.  Odajući zahvalnost kako i sam kaže: „Ja Uechi ryu uvek nosim u srcu. Moj poštovani učitelj Kanei Uechi umro je 1991. godine, a ja mu iz sveg srca zahvaljujem na njegovim savetima, strpljenju i znanju koje mi je dao kako bi mi pomogao na mom putu učenja veštine. Nakon smrti mog učitelja, kako to već biva, nekada velika i silna, poštovana karate asocijacija rasparčala se na male klubove, a sa time izgubila i svoj sjaj, a ja sam nastavio svoje putovanje dalje“.

Naš voljeni učitelj upokojio se u Gospodu 21. januara 2021. godine u sedamdesetdevetoj godini života. 

%d bloggers like this: